Skip to content

Dvadeseti vek u zaustavnom vremenu

September 24, 2017

away-1991860_640

Ispostavilo se da je dvadeseti vek začarani krug iz kog nikako da izađemo. Pošto je do sad nismo našli, krajnje je vreme da sad osmislimo izlaznu strategiju.

Reč prioritet prilično se izlizala. Svaki dan čujemo kako nam je nešto drugo prioritet, a zaista ništa što bi bilo sistemska promena ne opravdava taj status. Šta god da nam je cilj, tumaranjem nećemo lako do njega stići. A šta nam je cilj? Mislim na nacionalnom nivou? Imamo li neku viziju?

Da bismo valjano i argumentovano pričali o budućnosti u kojoj ćemo, nadam se, biti protagonisti a ne samo leva smetala, moramo da imamo dobar plan kako da tu budućnost ostvarimo. Bez razumnog plana koji može da se razloži na konkretne korake, oko kog bismo se stvarno dogovorili i kog bismo se onda stvarno držali, uvek stižemo u nečiju tuđu budućnost kao pasivni učesnici ili čak nemi posmatrači. Srbija u XXI veku je – danas, sredinom 2017. godine – i dalje vizija budućnosti.

Zbog ne baš najboljeg vladanja i domaćih zadataka koje nismo uradili na vreme mi, eto, živimo tek 117. godinu XX veka. Živimo zaustavno vreme istog onog veka svetskih ratova, bejbi buma, rokenrola i Perestrojke. Moramo da promenimo stav prema sopstvenoj budućnosti. Ona se ne čeka, ona se gradi! Ako ciljeve ekonomskog i društvenog razvoja postavljamo napamet, nikada nećemo biti stvarno privrženi njihovom ostvarenju. Zvuči poznato? Logično, ako plan za budućnost od starta ima status puste želje, onda lični interesi da se nešto zaobiđe, zabašuri ili prosto zanemari uvek budu ispred zajedničkog zadatka — da se držimo plana čak i kad nam je to jako teško.

Postavljanje ciljeva je inkluzivni proces u kom treba svi da učestvujemo. Budućnost moramo da promišljamo zajedno, da ideje budu raznovrsne i smele, ali i da procene izvodljivosti budu uvek argumentovane i potpuno racionalne. Nama zapravo treba strategija razvoja Srbije koja će polazeći od kompromisom utvrđenog sistema vrednosti odrediti ciljeve razvoja i pravac u kom krećemo. Strategija razvoja Srbije bio bi ključni dogovor oko toga šta hoćemo da stvaramo tokom narednih 20 ili 30 godina, dogovor iza kog bi stajala velika većina građana i gde bi se potonji okršaji sveli na zastupanje različitih pristupa ostvarenju tih ciljeva, a ne na stalno preispitivanje dogovora. Srbija danas ima preko 130 aktivnih strategija, ali nema tu krovnu, onu odakle vučemo vrednosnu argumentaciju za druge strateške dokumente, onu koja sadrži ključ za pitanja tipa: uljni škriljci — da ili ne, železara bez železnice –da ili ne, autoput do Drača — sad ili kasnije, borba protiv korupcije — sad ili odmah, itd. Ne može to iz glave. I za redosled nam treba neki plan.

Pošto pouzdane podatke još uvek nemamo, možemo samo da spekulišemo šta bi mogle da budu oštrice našeg razvoja u malo daljoj budućnosti. Nije ni to loše kao mentalna vežba. Dakle, šta je to u čemu smo stvarno dobri osim u igrama loptom minus fudbal? Fakat je da nemamo globalno značajne prirodne resurse, nemamo infrastrukturu za industriju 4.0 i višak prihoda koji bismo odmah re-investirali u nešto profitabilno. Da se ne zagrcnemo najtežim pitanjima na početku temeljnog promišljanja budućnosti, nije loše da oslušnemo šta drugi ljudi prepoznaju kao naš kvalitet i naše slabe tačke. Onda bismo barem znali u kom pravcu uopšte da tražimo rešenja. Slušajući komentare kolega iz inostranstva, raznih poslovnih partnera i ozbiljnih investitora, koje ne interesuje samo jeftina radna snaga već i nešto više od toga, čujemo da kažu kako nismo loši u biotehnologiji hrane i da tu ima smisla ulagati u istraživanje i razvoj, da bi voda mogla da bude naša nafta za 10-20 godina ako je budemo pametno koristili, da nam je najveći neiskorišćeni resurs dijaspora, da su naši univerziteti i dalje prilično atraktivni za studente iz „trećeg sveta“, da hoće sa nama da prave zajedničke laboratorije za dizajn lekova jer ovde kapiciteta ima, da imamo dovoljno materijala za ceo startap ekosistem specijalizovan za sportsku medicinu, da možemo da budemo važna arheo-turistička destinacija, itd. Ti komentari su zapravo ponude na koje mi ostajemo nemi jer retko kad imamo pripremljen teren i razrađen plan kako da dohvatimo ispruženu ruku i iskoristimo priliku. Gomilamo tako propuštene šanse jer su nam strateški planovi uglavnom ostajali mrtvo slovo na papiru u koje je malo ko verovao, niko nije ispunio i, na kraju, zbog kojih niko nije ni odgovarao. A onda opet ispočetka.

Postoji reč za to kad se čovek ponaša suprotno obećanju koje je u najboljem interesu sam sebi dao — akrasija. Na primer, to je ono kad student svake nedelje najavljuje da će od ponedeljka početi da uči, a ponedeljak nikako da dođe. Kažu da je to posledica manjka samokontrole. Da su u pitanju samo naše pojedinačne glave ipo jada, ali nisu. Nećemo se izvući, moraćemo sledećoj generaciji da objašnjavamo zašto smo bili toliko malodušni i zašto je XXI vek kod nas počeo sa tolikim zakašnjenjem. Još samo da počne.

(Ovaj tekst je originalno objavljen u dodatku “Srbija u 21. veku” dnevnog lista Blica 16. septembra 2017.)

Advertisements

Recept za inovacionu ekonomiju u Srbiji: STEM+IT

October 20, 2016

Investitori rizičnog kapitala polako skupljaju hrabrosti i ulaze u Srbiju. Početkom godine su posredstvom SC Ventures iz ENIF fonda stigle prve investicije od više stotina hiljada evra. Onda je Foundcenter Investment osnovao kancelariju u Beogradu i počeli sa bezmalo milionskim ugovorima. Čekamo u decembru Belgrade Venture Forum sa novim investicijama. Nije loše. Pre samo godinu, u Srbiju ovakvi investitori nisu zalazili i sve vesti o ulaganjima u startape su bile pojedinačne. „Pitching“ se uglavnom odvijao negde drugde. Sada je situacija osetno drugačija. Ima sve više događaja na kojima startaperi mogu da predstave svoje ideje i dobiju grant, stručnu podršku ili ponudu za investiciju. To je jako dobro. Ne samo zato što konačno neko hoće da investira, nego što među njima postoji konkurencija pa i ulaganja više nisu tako mala.

Međutim, kada obratimo pažnju na to kako nas drugi vide, slika našeg inovacionog ekosistema ne izgleda nimalo dobro. Nimalo. Pre tri nedelje je World Economic Forum objavio The Global Competitiveness Report 2016-2017. Po konkurentnosti smo, piše u izveštaju, ukupno 90. od 138 zemalja. Od dvanaest stubova konkurentnosti najlošije smo ocenjeni upravo za Inovativnost. Tu smo tek na 108. mestu, a kad pogledamo podkategorije tog dvanaestog stuba, vidimo da su nas po kapacitetu za inovacije rangirali čak na 130. poziciju. Kako je to moguće? Ovo je, zapravo, ocena inovativnosti naše ekonomije, a ne ljudi koji ovde žive. Izgleda kao da su to dva sveta.

Par dana posle objavljivanja WEF izveštaja, organizacija za podsticanje IT preduzetništva Startit uz pomoć brojnih prijatelja organizovala je spektakularan skup pod nazivom „Znam da možemo“. U prepunom Domu sindikata ovacijama su ispraćani prikazi desetak naših izuzetno uspešnih inovativnih kompanija poput Seven Bridges ili Nordeus. Ljudi koji su ih napravili sada su idoli novih generacija IT preduzetnika. Ono što je posebno važno, značajan broj prikazanih projekata nisu čist IT. Dodatu vrednost tim projektima daju ekspertize u molekularnoj biologiji, medicini, veštačkoj inteligenciji itd.

Tokom iste te nedelje nemački investitori okupljeni u investicioni fond Foundcenter Investment puna tri dana su u sali Kinoteke pažljivo slušali predstavljanje 42 startap projekta iz regiona. Namera im je bila da nekolicini najboljih ponude ukupno milion evra investicija za dalji razvoj. Međutim, bili su prilično iznenađeni potencijalom i kvalitetom predstavljenih projekata te su izašli sa ponudom od skoro tri miliona evra za učešće u šest startapova. Interesantno, opet je neka nauka dala dodatu vrednost. Od šest odabranih startapova dva se tiču medicinske tehnologije, jedan 3D štampe a jedan pametnijeg korišćenja prirodnih resursa.

Nema dileme da li će isti investitori i sledeće godine doći da odaberu najbolje. Svidelo im se. Pitanje je samo da li će doći i godinu dana posle toga. Razlog zbog kog investitori rizičnog kapitala tako retko dolaze u ove krajeve i dalje postoji – nedovoljna produkcija pažnje vrednih startapova kao posledica razuđene i manjkave inovacione infrastrukture. Nije dobro da opet predstavljamo iste ideje, a nisam siguran koliko ćemo novih u međuvremenu moći da odgajimo. Nama su potrebna gnezda gde će dobre ideje uz mnogo truda i pažnje moći da izrastu u startapove sposobne da sebi potraže ozbiljne investitore. Kad je samo IT u pitanju, tih gnezda – Startit je najbolji primer – sve je više, ali kada tražimo inovacije u oblasti gde nam je realno potencijal najveći, STEM+IT, sem hvale vrednog primera Biznis inkubatora tehničkih fakulteta, takvih mesta kod nas nema. Iskustvo ekonomija baziranih na inovacijama pokazuje da postoji samo jedno pravo mesto gde naučno-tehnološki startapovi mogu da se uzgajaju – to su inkubatori pod okriljem univerziteta. Ako želimo da ovaj talas investicija potraje i da ga pametno iskoristimo, moramo da pravimo startap inkubatore i to odmah.

Projekat Competitiveness & Jobs koji Republika Srbija u naredne tri godine treba da realizuje uz pomoć Svetske banke upravo to predviđa: da razvijemo sistem podsticaja, procedure i finansijske usluge za nastanak i razvoj većeg broja naučno-tehnoloških startap kompanija. Sad je pravi trenutak da to iskoristimo. Država i Banka to ne mogu sami. Univerziteti moraju odmah da se razbude. Nije u pitanju njihova pozicija nego budućnost svih nas.

(originalno objavljeno na Linkedin blogu: https://t.co/FVVnU75d8I)

Danas crtamo tatu

March 14, 2014

image

Ovo crno preko nosa su naočare koje su mi spale. Za kandže na nogama još nisam dobio objašnjenje.

Zar je bitno čemu služi, lepo je

October 16, 2013

Novinari često čine medveđu uslugu nauci insistirajući da dobiju odgovor na pitanje koje zapravo i nije naučno — Čemu to služi? Nema sumnje da ima mnogo čitalaca koje prvenstveno to zanima: da li će otkriće omogućiti brži transfer podatka, da li će možda dovesti do vakcine protiv AIDS-a ili čak rešenja sveske energetske krize. Naučnicima to nije posebno bitno i sigurno bi više voleli da balast (najčešće) fingiranih primena ne opterećuje naslov i antrfilee. Oni se uglavnom ne pitaju čemu će da služi to što istražuju već rade iz ljudske i profesionalne radoznalosti. Njima je samo otkrivanje važnije nego samo otkriće. To sa primenama su ih urednici naterali da napišu. Ovo poslednje važi i za novinare.

Jedan skorašnji TED demonstrira kako se može pričati o nauci, a da ne upadnemo u zamku odgovaranja na ono nenaučno pitanje. Adam Spencer je pričao o tome kako se zaljubio u džinovske proste brojeve. Odlična priča! Na kraju ovog krajnje ubedljivog izlaganja nema odgovora čemu to služi. I ne treba nam. Ko će da primenjuje treba da sluša neka druga izlaganja. Ovde se demonstrira kako se prenosi žar radoznalosti i neutaživa želja za otkrićima. Tako se prenosi strast!

Treba imati razumevanja i za novinare i za naučnike. Prvi moraju “oduševljeno” da pišu o mogućim primenama jer bez toga njihove tekstove niko neće ni čitati. Ovi drugi moraju da pišu o primenama ako misle da produže svoju ličnu egzistenciju i karijeru u nauci. Za larpurlartiste na trapezu tu nema mnogo mesta. Zato treba uživati u retkim majstorijama naučnika kojima je to stanje duha, a ne profesija.

Mizantrop po sili zakona

July 15, 2013

U naletu čovekoljublja uplatih danas 200 dinara za decu iz siromašnih porodica na šalteru Credit Agricole banke u Beogradu. Znam da nije mnogo, ali nije mi ni prvi put niti poslednji. Danas sam, međutim, slučajno pogledao i video koliko me to zadovoljstvo zapravo košta — 260 dinara! Banka na crkavicu od 200 dinara uzima čak 60! Koga ja to ovde pomažem: siromašnu decu ili nezajažljive bankare?

Image

Nije problem “mojih” 60 dinara, naravno, već 60 dinara svakoga od nas. Izračunajte sami! Većina nas kod ovakvih akcija Crvenog krsta, pretpostavljam, uplaćuje po 100-200 dinara. Da li to znači da su banke “dobre” po 30% kod svake ovakve akcije?! Sjajno! Šta nam ostaje sem da biramo ulogu između jedine dve preostale: mizantrop ili ovca. Nije baš neki izbor. Zašto, ljudi? Jel ovo normalno bilo gde drugde sem u Srbiji?

Šarena jaja i zec na Mesecu

May 3, 2013
Jeste li se nekad upitali kakve veze imaju čokoladni zečevi i šarena jaja sa vaskrslim prorokom iz hrišćanske mitologije? Pa i nemaju baš mnogo. Tradicija praznika koji se kod nas zove Uskrs mnogo je starija od hrišćanstva. Zapravo, Uskrs je predivna mešavina tradicija gde svako, bez obzira na konfesiju ili odsustvo iste, ima priliku da izabere ono što mu godi. Ja, eto, jesam.
Uskrs je originalno praznik posvećen proleću. Ili možda Mesecu? Svejedno, ljudi u severnoj Africi ili, na primer Mesopotamiji, davno su šarali jaja negde u ono doba godine kad priroda ozeleni i pojave se prvi jagnjići. Pravo vreme za svetkovinu posvećenu prirodi koja se budi iz zimske letargije. Jaje kao simbol je logičan izbor jer u mnogim kulturama predstavlja simbol rađanja novog života. “Paganski” zeka, čiju suletu vidimo na Mesecu, predstavlja simbol plodnosti. Njega su Mesopotamci iskombinovali sa šarenim jajima u istom obredu i tako…

crtež preuzet sa Philosophy of Science Portal
Uskrs uvek “pada” prve nedelje posle prvog punog meseca posle prolećne ravnodnevnice. Jednostavno, zar ne? Naravno, ova ravnodnevnica nije određena jednoznačno. Ne važi se ona astronomska nego kalendarska. Ako pri tome izaberete julijanski kalendar kao merodavan, praznik prirode koja oživljava i pupi može toliko da otklizi od trenutka kad Sunce pređe na severnu polusferu da za Uskrs ljudi padaju u nesvest od vrućine. Dešava se, naročito kod nas.
Pošto pun mesec, kao iskonski merilac zemaljskog vremena, na taj način određuje početak pravog proleća, imamo još jedan kuriozitet vezan za ovaj praznik — Uskrs je jedini praznik na koji ne može da se dogodi pomračenje Sunca! Ne bi trebalo ni Meseca, ali… Tih vremenskih zona baš ima raznih.
Izabarite svoju tradiciju i spremite ražanj dok je zec još na Mesecu! Srećan praznik i prijatno!

“Najbolje pitanje iz verovatnoće, ikada?”

April 24, 2013

Ona prava, najbolja pitanja ne služe tome da proverimo da li neko tamo zna ispravan odgovor već da isprovociraju razmišljanje. Znate kako se kaže — Nema boljeg učitelja od dobrog problema! E, to je neprocenjivo. Jednom ću, obećavam, napisati blog o tome šta su dobra pitanja, ali pre toga da rešite jedan zadatak. Ja sam ga rešavao danima.

Ovo pitanje je pre godinu-dve na Web okačio Raymond Johnson i izazvalo je pravu lavinu pogrešnih odgovora i ne-baš-domišljenih komentara. Svejedno, ovaj  brain teaser je fino osveženje za vijuge mnogih od nas i prilika da naučimo nešto od sebe samih pošto drugih autoriteta nema. Savršeno!

I? Koji je ispravan odgovor? 😉

%d bloggers like this: